Čovječje vrste kći

Postoji dosta uspomena, samo što ih je neko naelektrisao i zakačio za naše trepavice, pa čim počnemo da mislimo na njih, peku nas oči.

21.08.2017.

/

Jutros sam ponovo vrtila kutiju sa lijekovima između dva kažiprsta i rekla si, ponovo kao i juče "Samo još danas neću." Problem je što ih mrzim, a čini mi se kao da ne mogu bez njih, opet, sa njima se ne osjećam kao ja i nađem se u začaranom krugu iz kojeg ne znam kako da izađem.

Sada se osjećam bolje u momentima kada razmišljam trezveno, a još samo maloprije sam se raspadala na podu sobe sa samo jednom željom, mišlju i misijom u glavi: ja bih da me nema.

Razgovaramo već danima i danas je rekla:
- Doktoru Amna. Ja da mogu da uzmem to od tebe i da patim umjesto tebe bih. Idi dok nije kasno. Da je Sena otišla doktoru dok je još iole mogla zdravo razmišljati, možda je ne bismo našli na obali Miljacke.

E ... doktoru. Ti ni ne znaš da taj isti doktor kojem me šalješ me trpa tabletama koje mrzim a još više mrzim sebe dok svako 15 minuta obilazim laticu, otvaram je, gledam unutra pa je zatvorim k'o da je zmija unutra a ne par običnih kapsulica.

Možda je pogrešno što toliko pišem o tome, ali možda i treba tako. Možda treba neko da ustane i kaže, da možeš imati sve, a opet biti nesretan, da možeš biti zdrav, a opet biti bolestan, da nije nedostatak samo kad ti fali ruka, vid ili noga, da može i u glavi nešto da fali. Može negdje u suštini tvog bića nešto da fali i da se ne trebaš stiditi što je tako. Zašto nas sistemativno uče da se stidimo mentalnih problema i da ih moramo ugušiti u sebi, ušutiti. Nije ti ništa, sjedi i šuti.

E pa ja neću više da šutim.