Čovječje vrste kći

Postoji dosta uspomena, samo što ih je neko naelektrisao i zakačio za naše trepavice, pa čim počnemo da mislimo na njih, peku nas oči.

03.12.2017.

Dve čizme

Ušla sam smrznuta, sa čupavim rukavicama i velikim, teškim muškim šalom, i zatekla praznu sobu. Sve je bilo spremno na stolu, krevet i posteljina. Izašao je iz kupatila i ugledao me:

- Otkud ti?
- S' posla.
- Kakvog posla, pola dva je.

Oh, sve jeste spremno, ali za rundu dva. Naime, sa posla sam izašla nešto prije deset i ako uzmemo u račun vrijeme koje sam čekala taksi, recimo da sam u kuću ušla u 10 i 15. Sat će tek za neko vrijeme uistinu otkucati pola dva. Skinula sam zimsku opremu sa sebe i ušla u sobu, za sobom zatvorila vrata.

Sjedim do njega i evo ga kreće. Počinje.
Slika me, ružna sam na njegovoj kameri.
On mi se oduševljenjem okreće telefon i pokazue slike koje je uradio. Smijem se, sretna sam na izgled. Na jednoj znam da me slika i cerim se u kameru. Žvaćem jabuke. Dodajem mu jednu, već zagriženu. Na svakoj slici se smijem, iskočila mi rupica na desnom obrazu. Ustvari, kako to rupica može "iskočiti" u rupicu se samo može uskočiti.

Bridi mi glava. Nebitno. Idem oprati šminku i skinuti zube. Smijem se sama sebi. Ne. Idem skinuti šminku i oprati zube.

Vodene oči me gledaju iz ogledala. Ti li si?

Nešto mi je pao na pamet.

Sjedimo na kauču, goli i oznojeni, oslonjeni na lakte pušimo cigare. Ne, istu, iako mi je to tada nevjerovatno seksi, a on nije tip za nevjerovatnog.

- Šta ti se na meni najviše sviđa?
- Najviše na tebi mi se sviđa tvoja djevojka.

Zavalio se na kauč od smijeha.

- Obožavam te. Najnormalnija si luđakinja koju znam.

 
Jede mi se neko vodeno voće da utali neku malu glad.
 

Nježno me mazi po leđima. Radi nas oboje. Obožavam.

Napokon vrijeme i lova za seks, drogu i rokenrol.