Čovječje vrste kći

Postoji dosta uspomena, samo što ih je neko naelektrisao i zakačio za naše trepavice, pa čim počnemo da mislimo na njih, peku nas oči.

14.11.2018.

Ponekad

Ponekad mi je, kada naiđem na ime, lik, pa i čujem glas neke osobe iz moje prošlosti, teško da u misli dozovem saznanje o tome ko je i što je ta osoba bila meni, ma koliko nekada bila važna.

Ne znam, možda zato jer sam navikla da odlazim bez osvrtanja i da se nikada ne pitam zašto, kako, je li moglo drugačije. U suštini, znam, da sve što je bilo - bilo je jer drugačije nije moglo biti. Ne diram uspomene, ne gledam fotografije, ne odgovaram na poruke, izlapi iz mene ta druga duša, koliko god važna nekad bila.

Zato muzika ...
Muzika u pravo vrijeme izvuče iz mene sva sjećanja, riječi i ono što je ostalo prešućeno u pogledima.

A sad svira neka njegova muzika, sasvim slučajno.
Baš svira u pravo vrijeme.

I vraća mi se u sjećanje, jedna zima u Sarajevu, moja crvena karirana košulja, pub iza Veterine, Kriterion, Marchelo kako pije pivo sa nama, urezana naša imena sa datumom na stolu čekaonice autobuske stanice Lukavica, moja crna kapica, suze na peronu i rečenica: "Ako tako budeš plakala, neću ti više nikada doći."

I nije došao više nikada.

A onda se sjećam i mog odlaska, bez osvrtanja. Onog težeg, bolnijeg, sa kojeg više nema povratka. Jer on je možda pakovao pantalone, košulje i pribor za brijanje u kofere, a ja sam u svoj kofer pakovala uspomene, razgovore do svanuća, dane provedene u štednji za kupovinu povratnih karata ...

Da nisam tu koferčinu doteglila do prve rijeke i zafrljacila je, možda bi me ona poruka koja je stigla par godina prekasno, dotakla, zaboljela, vratila u neko doba kad je utroba treperila dok sam u dlanove puhala topao vazduh čekajući autobus da stigne na peron.

I sjećam se uprkos svemu, da se ta poruka duga nekoliko pasusa završavala sa: "Nisam loš čovek, samo eto, ispao sam tako" i nemalo puta sam se zapitala, jesu li možda i mnogi oni od kojih sam otišla bez osvrtanja, samo u nekom trenutku ispali loši.

Možda samo ja ne znam praštati.
I možda će to na koncu više da boli mene,
nego one od kojih sam otišla.


Ponekad, kada se
za sobom okrenem
lavina suza se pokrene
zbog svega i zbog svih

Ponekad, i Dunav se zaustavi
neslana sala sudbine
cini se da smo bili mi

Ponekad, i nikad vise
setim se
al' vreme brise
sve sto je bilo izmedju nas